Амнезија на крилима Божјег гнева

После неуспелих покушаја митр. Давида, а у новије дане и еп. Јеротеја, да бране српског Патријарха, сада се у ред браниоца ставио и један монах СПЦ („Вређање Патријарха је показатељ огромне грађанске некултуре и духовне подивљалости“). Српска Црква је, између осталог, репозиторијум нашег историјског сећања, а њени представници би тога морали бити свесни када дају било коју јавну изјаву. Међутим, изгледа као да често нису свесни свог положаја и одговорности.

Архимандрит Петар (Драгојловић) каже да „никада у својој историји српски народ није пао толико ниско да у толикој мери и са таквом бестидношћу и дрскошћу пљује по Српском Патријарху“. На крилима амнезије, аутор даје ову смелу изјаву, као да заборавља много тужнија и тежа времена српске историје у којима су патријарси губили животе, без да су били само „пљувани“. Али идеја је ваљда да се „пљување“ по патријарху запечати аргументом „никад у историји“, па да се на тај начин увећа личност самог Патријарха. Слично је скоро говорио и митрополит Иринеј (Буловић) пред почетак поста, тврдећи да „он не памти веће хуле на патријарха и српске пастире као данас“. Ако он лично не памти, ми знамо да памти Црква. Можемо само да се осећамо тужно, јер се митрополит Српске Цркве не сећа и не познаје историју свог народа, чим даје овакве изјаве, а истовремено се управо он представља као репрезент те исте Српске Цркве која је преживела голготу.

Забрињава лакоћа историјског заборава, амнезија са којом нам се обраћају поједини архијереји и представници Цркве. Довољно је само сетити се двадесетог века и видети кроз каква понижења и увреде су пролазили српски патријарси, епископат, свештенство, монаштво и верни народ – провлачени су кроз блато, a на крају многи и физички елиминисани. Па ипак, тиме што су били понижавани, није била унижена Црква. Са оваквим аргументима, указујући како се овакве ствари „никад нису десиле“, „да се не памти“ и сл., представници црквеног врха који имају благослов да говоре у име Цркве, игноришу Цркву као репозиторијум сећања, што је веће и дубље од личних импресија било кога.  Другим речима, ови који на аргументима историјске амнезије граде одбрану садашњег српског Патријарха – унижавају Цркву, јер се одричу њеног памћења.

Други елемент у тексту одбране Патријарха („Вређање Патријарха је показатељ огромне грађанске некултуре и духовне подивљалости“), јесте претња Божјом казном! И није то први овакав случај, али постаје сада већ нека врста пандемије – употребе претње као аргумента у Црквеном разговору („Епископ Сергије: Ко и зашто клевеће Патријарха српског?“). Људи се застрашују расколима, поделама, да су незахвални, да су нецрквени, да имају критичко мишљење (што је велики грех!), да су без свести и сл. До сада су застрашивања била на нивоу земаљске димензије, а сада се прешло на небо. Претити Божјом казном, гневом и сл., нити је у духу Христовог учења, нити саме суштине хришћанства. Чак и на крсту, Христос је молио: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“ (Лк 23, 34).

„Он вријеђан, не узвраћаше увредом; страдајући не пријећаше, него је препустио Ономе који праведно суди“ (1Пт 2, 23). Ово је узор хришћанског понашања – трпљење и љубав, а не проклињање или застрашивање. Претње више говоре о онима који прете, јер указује на њихову слабост и неаутентичност, далеко од Христа и његове поруке.

Неопходно је да сви црквени великодостојници који желе и даље да „бране“ Патријарха, буду опрезнији у аргументацији. Аргументација која се тренутно употребљава, руши углед Цркве као репозиторијума историјског сећања, али и осиромашује и празни Њен хришћански етос, непрестаним и понављаним претњама према људима који имају „критичко мишљење“. Застрашивати људе и критичаре аргументима који су производ историјске амнезије и Божјег гнева, нема много шансе да одбрани Патријарха, али ће на дуже стазе наставити да разграђује углед Српске Цркве.