.jpg)
Др Филип Ничке, представио је свету своју прву аутоматизовану машину за еутаназију, а неки је већ зову САРКО (од саркофаг, https://www.independent.co.uk/life-style/gadgets-and-tech/news/suicide-machine-assisted-dying-euthanasia-debate-uk-clinic-sarco-nitschke-a8307741.html). Новост ове машине јесте у томе што је могу користити и особе које су готово потпуно непокретне, јер се активира трептајем ока. И док је очигледно да неко особу мора поставити у саму машину, дотле је јасно да сам тај човек одабира смрт померањем својих очних капака. Нитроген гас који се ослобађа омогућава безболну и достојанствену смрт, по речима др Филипа, а сам уређај се може користити као ковчег, без да се особа из њега уопште и вади. Идеја да осмисли овакву машину имала је своје корене у жељи да људи достојанствено умру, чак и они тешко покретни, али и да смрт не буде више „нешто скривено у крајњем кутку собе,“ по речима др Ничкеа. Такође, уз помоћ VR (виртуелна реалност), људи су у могућности да искусе своју сопствену виртуелну смрт за коју су, по речима др Филип Ничкеа, изузетно заинтересовани.
Показује се или ће се макар показивати, како време буде пролазило, да је људско биће све више спремно не само да замисли своју сопствену смрт, него и да буде активни учесник у њеном извршењу. Рођење оставља осећај немоћи за људско биће, јер рођење не можемо да бирамо, нити да утичемо на њега. Често и сам живот остаје изван ових жељених параметара, у људској глади да држи судбину у својим рукама. Смрт нам се пак нуди као простор где човек преузима контролу, као успешна рекапитулација свих наших (не)могућности и немоћи. Отуда у овој новој парадигми, смрт, а не живот, постају простор у којем људско биће пројављује своју слободу. Оно о чему је некада раније Достојевски дискутовао у роману "Браћа Карамазови", сада постаје не само реалније него и смисленије. Рођење без наше воље се покривало крштењем, који је био неки вид легализације живота, легализације коју би вршили родитељи или сама одрасла особа. Традиционалне вредности нису доводиле у питање основне постулате наше егзистенције, чак и онда када је она била несносна. Црква је налазила начине да људима пружи утеху и обећање раја и пакла, другим речима, обећање штапа и шаргарепе.
Међутим, тај свет се данас урушио, па је много лакше наћи разлоге за умирање, неголи за живот. Или као што се Славој Жижек једном одредио, да када би човек суштински размислио о свом животу, егзистенцији, пролазности и смрти, тај човек би могао да уради само једну смислену ствар „да пуца себи у главу.“ На сличном трагу, иако мање брутално, налазимо и основну идеју у Књизи Проповедника у Библији.
У новом поимању постојања, нису живот и рођење изрази слободе, него смрт. Јер живот, забраном на еутаназију у већини земаља, постаје догматизована вредност – објективна и метафизичка истина која нам се намеће и гуши већ самим својим постојањем. Живети, а не само бити, јесте и биће уметност за неколицину срећника. За неке он ће заиста бити израз радости и слободе, а за друге само законска норма која се поштује. Смрт ће временом бити све примамљивија, јер она не тражи догматску заштиту своје вредности, и не захтева да се правда – она је мистична и привлачна по себи.
Да ли Црква свету који је уморан од живота има шта да понуди? Да ли вера, свету који више не зна да живи, може показати живот? И уопште да ли је ико у Цркви свестан да није више смрт главни проблем, него је управо живот најтежи изазов? Уместо живота, нуде нам се сурогати, нуде нам се старе матрице од пре неколико столећа, са вером и надом да је и сам човек исти, као и пре неколико столећа. Уместо живота нуде нам се светиње: „хитони Богородице“, „јастучићи Светог Нектарија made in PRC (People’s Republic of China – Народна република Кина)“, „иконе које плачу“, „свете водице“ итд. Све ове светиње имају за циљ да нам покажу шта?!
Можда оне све заједно уистину и откривају само једну најочигледнију ствар, која по себи обесмишљава већ побеђени живот. Инфлација освећених предмета заправо брише сећање о човеку као светињи по себи, обесмишљава живот људске личности. Зар ово није најбољи доказ да „светиње“ које Црква често неспретно промовише, на парадоксалан начин негирају оне који би требало да се тим истим светињама клањају?!
Савремено постојање, продужење људског живота, незапамћен квалитет живота, довели су до нових питања у вези са нашом егзистенцијом. Стари одговори више нису довољни. Отуда, како живети живот у правилима која нам Црква нуди, неизмењеним кроз векове, која не одговарају потребама човека садашњице? Како живети у клими антиинтелектуалне нервозе над човеком и светињом живота човека 21. века, који другачије живи, осећа и мисли. Одавно романтизована историја светитеља, за који желимо да је укалупљен у црквена правила, постаје негирање приповести стварних људи пред нама. Баш као што и светиње, постају сурогат за промишљање о искуственом животу нашег времена. Отуда имамо и отпор према појединим делима људске уметности, јер егзистенцијална питања третирају кроз приповест реалног човека. Да ли је то по себи већ изазовно и проблематично?
Ако пак живљење не можемо осмислити, онда је најбоље да га догматизујемо и учинимо вредним. Онда када га догматизујемо, ма колико несносан и тежак био, моћи ћемо само рационализовати патњу кроз речи да је љубав патња, те да што више пате заслужиће више вечног живота. Али и ова рационализација изгледа посве парадоксално, несносни привремени живот кога се желимо што пре ослободити, добија своју плату као вечни живот?! Да ли ми то кажемо да ће привремена несносност постојања бити замењена вечном? Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој, хоће ли живот знати да живи као што… Плаши ме да ће суштинско негирање живота кроз његово игнорисање, које се одиграва у црквеном дискурсу кроз промовисање разних „светиња“ - насупрот оних аутентичних, наћи свој логичан след у проглашавању будућег „Светог САРКО-а“, неког новог светитеља где ће трептај ока, бити вредност по себи.
