.jpg)
Светог Григорија Ниског (+394) пробудио је упорни кашаљ, једног прохладног јутра. Постајало је све неподношљивије, тако да је светитељ одлучио да узме папир и оловку и напише своје можда ипак последње речи. Сваки кашаљ је могао бити кобан тих година, па није било гаранција да и овај његов неће поћи по злу. И није био једини човек свог времена, који је сваку прехладу дочекивао са зебњом да може бити фатална. Медицине као науке није било, па су и најбезазленије упале могле бити кобне. У таквим стрепњама одвијао се живот онога доба, са мноштвом опасности. Погрешна чаша воде или неопрезно узета храна могли су бити последњи укуси за памћење. Свети Оци у таквим данима проводе свој живот, промишљају о егзистенцији и чекају дан када ће људска креативност отворити свој пут дуговечнијем и хуманијем постојању – мањој смртности рођене деце и њихових мајки, мање болести, више хране... Свет у којем они живе, јесте неки други свет – њихов живот јесте други живот. Да ли би Григорије Ниски желео да је могао да се пробуди у свету у којем кашаљ није ништа страшно, у свету у којем ће бити сигуран да ће пар таблета одагнати неподношљиве болове? Да ли би Светитељ желео да може видети сва она добра која је систематично изучавање науке донело човечанству? Да ли би Свети Григорије игнорисао њен значај, или би покушавао да је угради и у своју теолошку мисао, као део свог богословског света? Или би можда ипак желео да кашаљ буде игра живота и смрти и да га досадна прехлада одведе што пре на Суд Божији?
И један православни епископ, баш као и Оци, желео је да оплемени своје верне „гномама“ - на радост њихових душа. Кићеним језиком који саплиће језике читалаца, он записује своје мисли о науци у ширем смислу. Беспоштедно цитира Свете Оце, јер су они одговор за све, чаробни зачин у свакој православној кухињи. И док Свети Оци воде борбе са теолошком мишљу, плаше се прехладе који их може покосити у сваком тренутку, данашњи епископ, човек 21. века, не плаши се тога, али се плаши да се удаљи од света у којем кашаљ влада и царује. И зато не може без Отаца, јер они имају одговор на све, осим можда коју таблету да попију како би се сачували од грипа?
Али пре него што је почео писати „гноме“, епископ је морао устати из постеље. Отишао је да се умије у купатилу са топлом текућом водом (чудо бојлера и топле воде!). Жедан од дуге ноћи, прислонио је чашу и напио се чисте воде. И док размишља о Богу, не размишља о тој води у чаши. Не промишља о генијалности и труду, науци која је дошла до тога да велики системи врше прераду воде - воде коју он без страха пије у свом стану. Мисао о Богу му не допушта да мисли о силним филтерима који су му дозволили да је без страха испије, а да се не плаши бактерије. Уколико није сигуран, направиће мали знак крста изнад ње, али ће наука ипак одрадити остало. Он не мора да се плаши да ће му та вода бити последња попијена ствар у животу. Свети Григорије пак мора… Владика не мора о томе да мисли, он мисли о Богу. Други су мислили о томе, они други који су напорно и вредно користили ум и преко науке стигли до чаше те исте воде коју он испија у једном даху.
Отпочео је доручак у току којег му секретар предаје електронску пошту, све мејлове који су пристигли – уредно одштампани. Гледа у папир, и даље обузет облацима богословствовања, он не може да мисли о њему - том осамдесетграмском папиру. Не може да мисли о процесору у рачунару суседне канцеларије његовог секретара. Не може да мисли ни о рачунару, а још мање о бежичном штампачу који му у неколико секунди избацује, готово бешумно, значајне одлуке и питања. Не може да мисли о неизменичној струји, не може да мисли о ноћима у којима чита и пише захваљујући светлости електричне сијалице. Уместо спавања дугих зимских ноћи, та је сијалица омогућила да се мисли о Богу запишу, образложе и среде и то баш у току ноћи. Али епископ не може о томе да мисли, ипак је то огавна наука, која је по природи већ богохулна и јеретичка. Та наука и технологија нису производ директних промишљања о Богу, него производ ужасног хуманизма, то не може бити благословено, јер је ипак производ упорног и систематичног труда и рада нечијег ума и целокупног знања, знања које се вековима надограђује. Али, оставимо се те јеретичности у човековом прегалаштву у којем нема благослова. Уздигнимо своје мисли: „Човек је дакле такво живо биће јер се разликује од коња, или од мајмуна. Заједничко им је само име живога бића, а различити су они по словесности и бесловесности.“ Зашто бисмо преузимали најновија истраживања науке која показују наше ДНК сличности са остатком живог света, када имамо Светитеља који је о томе знао све већ у 4. веку, јер се знање о таквим стварима не може проширивати, нити се смеју користити нова изучавања. А и зашто би? Зашто бисмо пили чисту воду, када можемо да се вратимо у четврти век и пијемо на сопствену одговорност. Зашто бисмо штампали и гледали мејлове, када то Оци нису радили? Повратак у прошлост се мора ипак пажљиво изабрати сходно одабраној теми, кроз систематско проучавање историјских периода, тј. мора се јасно установити када је за одређене дискутабилности било најбоље време. Нпр. како да се облаче православни хришћани? Није згодно ићи у четврти век, боље је изабрати можда 19. век и грађанско одело. За апсолутну епископску власт (монаха) је боље одабрати време од краја 7. века, неголи трећи век. За Литургију је боље одабрати повратак у 14. век, неголи у други итд. За бављење науком и настанком света, боље је одабрати 4. век и Оце тог периода, неголи теологе 20/21 века. Неки ред ипак мора да се зна на путу у прошлост, нека систематичност мора постојати.
„Владико, сутра идемо у оближње село, очекују нас тамо да служите Литургију“. Владика нетрпељиво погледа секретара, одмахну руком и процеди „нека ауто буде спреман.“ Није му сада до тога да промишља о еволуцији науке која је довела до тога да километарске раздаљине прелазимо у неколико минута или пак сати. Ауто је само нужно зло по себи, какве то везе има са науком. Можда ће му та брзина путовања ускратити могућност да још мало промишља о Богу, још мало дуже. Еволуција науке нас је довела до тога да смо много мобилнији и бржи, много бржи од бицикла који управо из тога што није довољно еволуирао треба и забранити, макар међу верницима његове епархије. Еволуција превозних средстава се мора поштовати.
Није много прошло, заустављен је поново у својим размишљањима – звонио је његов мобилни. Један други владика, члан Синода, зове га како би га обавестио о важним одлукама које морају донети. Кратак разговор и одлука је већ пала, све се договорио са „братом у Христу.“ Одложио је телефон, сада већ видно изнервиран овим непрестаним упадима у поље сопствених мисли. Уплашио се да ће му због свега овога текст испасти прекратак, можда толико кратак да га неко на крају и прочита. Нити једног тренутка му није прошло кроз главу, откуда мобилни, откуда глас у слушалици, откуда брзина и лакоћа у којој му се живот нуди као на тацни. Да се замислио над тиме, можда би потражио одговор код Светог Григорија? Али није. То га ипак не спречава да посегне за другим одговорима код Светог Григорија или Свештеног Предања као научним чињеницама, стога записује: „Зато у Генеалогији или Лози претходника Адамових, односно, предака Христових, нема примата. Тога дакле нема ни у Лози Јесејевој, ни код Јеванђелиста Матеја и Луке!“ Зар има ту нешто нелогично? Зар не би било најнормалније да Матеј и Лука запишу имена примата? То што ипостасна имена примата нису записали, није ли то врхунски доказ за науку, ону исту на којој почива сваки радни дан једног обичног епископа?
Није могао да мисли о томе, наставио је да мисли о нечему другом… једног сасвим обичног дана. Помислио је: „Богословски простор у којем се ми слободно крећемо јесте простор библијски,“ отуда нам наука ни не треба за разумевање човека. Векови труда, ДНК анализа, истраживања, психолошка проучавања човекове природе, мозга, тела… све је то небитно – Бог нам ионако није дао науку, него Библију за богословствовање. Обичан живот човека, једног богослова не треба да занима, све док имамо Библију и њене теоријске поставке и док имамо Оце из 4. века, јер се човечанство у свом разумевању од тада до данас није помакло ни за једну стопу, зар то ионако није све исто. Па ипак, нико нам не забрањује да преко Библије извлачимо научне закључке и супротставимо их научним теоријама. Зашто да не? Све је допуштено мешати и бркати. Није да се модерна времена воле, али некад заиста згодно дођу.
Свршено је, текст је завршен. Видно задовољан написаним, није дао никоме да погледа текст. „Имају интернет, па нек читају!“, помислио је. Нико није смео да види то генијално дело, јер се сећао и подсећао речи: „да нема ученика изнад учитеља својега, и да је доста ученику да буде као учитељ његов (Мт, 10, 24-2; 12, 24. Лк. 6, 40. Јн. 13, 16; 15, 20).“ Наложио је да му се текст одмах постави на неколико интернет страница и једном порталу. Погледао је сада на екрану великог рачунара свој текст, још задовољнији. Занимало га је шта би било да су Оци могли, као он данас, да постављају своје текстове по разним форумима и порталима, где би им крај био. Његово интелектуално лутање остаје ушушкано у парадигми 4. века, али и нелицемерном уживању у благодетима 21. века.
Свети Григорије, са друге стране, опет брине о оном кашљу који га је јутрос пробудио. Био би срећан да макар на тренутак може пружити руку владици модерног доба и замолити га за само један лек, како би умирио своја напрегнута плућа. А владика и даље лебди у својим гномама, спокојан и миран док руком са много гађења одгурује од себе науку, науку која му омогућава да се лечи, живи и одговорно богословствује.
[1] https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/07/20/episkop-krusevacki-david-o-darvinizmu-teoriji-evolucije/