Зашто се нисте убили?

„Докторе, нешто бих ти испричао. Недавно сам сањао занимљив сан. Неки глас Ми је рекао да пожелим шта год хоћу само треба да кажем и добићу одговор на било које питање. И знаш шта сам питао? Желим да знам када ће рат за мене бити готов. Разумеш ли докторе шта мислим: за мене! То јест, хтео сам да знам када ћемо ми, када ће наш логор бити ослобођен, када ће се окончати наше патње.“

„А када си то сањао?“, упитах. „У фебруару 1945.“, одговорио је (а био је почетак марта). „И шта ти је глас одговорио?“, питао сам даље. На то је тихо и тајанствено шапнуо: „Тридесетог марта...“.

Кад ми је Ф. причао тај свој сан, још увек је био испуњен надом и уверењем да ће се његов обистинити. Али, проречени рок се све више приближавао а према вестима које су допирале у логор бивало је све мање вероватно да ћемо још у марту бити ослобођени. Тада се догодило. Дана 29. марта Ф. је изненада оболео, са високом температуром; 30. марта, када је по његовом пророчанству рат требало да се заврши, а са тиме и његове патње, почео је да булазни и губи свест, а 31. марта је био мртав. По свим видљивим знацима умро је од тифуса.

Ко зна колико је тесна веза између човековог душевног расположења, његове храбрости и наде, односно њиховог губитка и отпорности његовог организма, лако ће разумети како изненадни губитак храбрости и наде може бити смртоносан. Мој је друг Ф., на крају крајева, умро јер је био тешко разочаран због изостанка тачно очекиваног ослобођења, па се изненада смањила отпорност његовог организма против латентне инфекције тифуса. Његова вера у будућност и воља за животом су биле паралисане па је организам подлегао болести и тако се пророчанство његовог сна коначно испунило.

Разматрање тог случаја и из њега изведени закључци слажу се са оним на шта ме је упозорио наш главни лекар. Стопа смртности у недељи између Божића 1944. и Нове године 1945. порасла је изнад свих дотадашњих искустава. По његовом мишљењу тај пораст се није могао објаснити ни тежим условима рада или погоршаном исхраном, ни промењеним временским приликама или новим епидемијама, него се узрок масовног умирања могао потражити једино у томе што је већина логораша гајила наивну наду да ће за Божић бити код куће. Како се то време примицало а охрабрујућих вести није било, логораши су изгубили наду па их је савладало разочарање, што је неповољно деловало на отпорност њиховог организма и многи од њих су умрли.

Виктор Франкл, Зашто се нисте убили: тражење смисла живљења

Данас се сви труде да нас плаше оним што ће бити сутра. Плаше нас да ће бити манипулације, да ће студенте изманипулисати, да нам се спрема Мајдан, да нам се спрема обојена револуција, пакао, хаос и слично.

Епископ Давид јасно копа нове ровове безнадежности, својим текстом који нам преноси страх и безнадежност:

„Посвуда су људи (основци, средњошколци, студенти, наставници, професори, земљорадници, трудбеници, медицинари, јавне личности..., мало и велико, незнано и знано, а иза свих народних маса као штитова, опозиционари; иза  опозиционара опет, стручњаци за обојене револуције и мајдане, док иза њих стране службе за разбијање Србије...)“.

А мене занима, крајње обично – не желим да се плашим непознатог, јер то друго још није стигло. Али се плашим садашњице и овог сада што живимо, јер је реално и није неко пусто домишљање о нечему чега још нема. Ако је будућност непозната и језива, како је описују поједини савременици, шта се може учинити? Може ли се живети без наде да се некада нешто може променити? Шта је алтернатива? Живот без наде и борбе, отупелост на садашњицу и чекање… бесомучно, досадно, чекање.

Али без наде се не може живети, може се само животарити и умрети. Зашто се не убити онда?