.jpg)
1. Два текста (https://spc.rs/episkop-fotije-o-seriji-popadija/https://spc.rs/budala-i-bure-ce-biti-vazda/) која су се скоро појавила у јавности, у вези са серијом „Попадија“ одају утисак да се ради о некаквој монструозној серији какве није било у времену „најцрњег комунизма“ (https://spc.rs/episkop-fotije-o-seriji-popadija/). Међутим, после читања ова два текста и гледања саме серије, макар до сада приказаних епизода, човек се нађе збуњен услед овако тешких речи на рачун „Попадије“, које нам се шаљу са сајта https://spc.rs и које као да нису у сразмери са оним што гледамо. Међутим, размишљајући о тим порукама, остаје утисак као да ови текстови, вероватно и несвесно, показују неуралгични проблем, тј. дубоку идентитетску кризу и смисао цркве у садашњем свету.
2. У чему се огледа идентитет Цркве у најкраћим цртама? Христос у својој овоземаљској мисији указује на бригу за људе, њихово избављење у сваком смислу. Исто тако, Његова смрт на крсту јесте рушење пакла и ослобађање целокупног човечанства од окова смрти. Дакле, Христос се не бори „само за своје,“ него указује на неопходну бригу за човечанство. Црква је „Тело Христово“, дакле Тело Христа који умире „за све људе.“ Отуда, и само богословље Цркве не може бити ништа друго него брига за опште добро једног друштва у целини. Овде се Црква не идентификује само са институцијом, тј. не затвара се у своје канонске границе.
3. Међутим, на почетку смо рекли да је критика серије „Попадија“ показала сада већ опасну тенденцију, у којој се СПЦ идентификује са религијском заједницом, која не показује бригу за свет, него само за своје сопствене интересе. Наиме, Црква (Тело Христово) мора имати свест о општем добру и бризи за цео свет. Тако би у случају Србије, било необично важно и логично да СПЦ иступи критички против ријалити програма, разних „Парова“, „Задруга“, „Фарми“ и сл. те да ускликне заједно са владиком Фотијем: „Немојте гледати“! Јер ријалити програми, на начин како су до сада конципирани, дубоко штете целокупном друштву. Уколико је нешто „богоборно“ и „човекомрзачко“ (да се послужимо речником г. Раденковића у вези са серијом „Попадија“: https://spc.rs/budala-i-bure-ce-biti-vazda/ ) онда су то ови ријалити програми.
4. Критика пак „Попадије“ је критика серије која напада поједине аспекте „институционалне“ цркве и која нема везе са „верским осећањима“ или са „Богом“, а не мора имати уопште везе ни са широм заједницом. Дакле, напади на серију су се десили јер се „институција“ осетила угроженом. Угрожено друштво пак није аларм за цркву, нити је икада до сада довело до оваквих жустрих реакција. Критика „Попадије“ није ништа друго него заштита интереса институције, која у свом суженом погледу на свет не види опште добро и интересе шире заједнице, него види само своје скучене интересе који су за њу саму цео свет.
5. Тако је критика серије „Попадија“ заправо ствар којом се исцртава идентитет саме СПЦ данас, у смислу како она себе сама доживљава и какву поруку шаље својим верницима и друштву уопште. Уместо бриге и старања за друштво, она се на један непримерено бруталан начин, обрачунава са критичарима својих институционалних проблема, изједначавајући то са „верским осећањима“ и вером у „самог Бога.“ А како не критиковати институцију која у свом потенцијалу бриге за друштво (Тело Христово), жели да се сведе на менталитет „секте“, заокупљене само својим властитим интересима и ситним сујетама.
6. „Ово је смешно, ово је напад на Цркву, ово је хула на Цркву!“ говори нам један од аутора (https://spc.rs/episkop-fotije-o-seriji-popadija/) у вези са серијом „Попадија.“ Ми бисмо се могли потпуно сложити са овом изјавом, само не у оцени серије, као што нам њен аутор жели да покаже – него у оцени идентитетске кризе СПЦ, која нам је овде посведочена у борбама за партикуларне институционалне интересе.
7. Црква као Тело Христово позвана је на љубав, бригу и разумевање слабости својих чланова. Њен идентитет се открива у мисији да показује љубавну саосећајност према појединцима и друштву, да штити и диже свој глас онда када је опште добро угрожено. Отуда, у тренутку када имамо ријалити програм на телевизијама са националном фреквенцијом које угрожавају опште добро, напади на серију „Попадија“ постају тужни подсетник да са црквеним идентитетом нешто озбиљно није како треба, јер је црква одабрала да игнорише питање општег добра (ријалити), а изабрала је да представи своје сопствене интересе као светињу која се штити.
8. „Није прошло страдање, прогон Цркве није прошао“, могли бисмо се потпуно сложити овде са речима еп. Фотија, али како смо у овој анализи показали, биће да прогон цркве више није од „оних“ споља, колико је заправо пражњење црквеног идентитета и њено свођење на „секту“, дело неких „унутар“ ње саме. Можда је велики теолог Шмеман био у праву када је упозоравао, да постоји реална опасност да се власт у Цркви све време претвара у „власт над Црквом.“