Који је то ауто бољи од Москвича?

Када ћерка главног јунака у филму „Балкански шпијун“ моли да купе нови ауто, јунак филма, бивши ИБ-овац (Илија Чворовић) одговара да нема потребе да купују бољи ауто, јер забога „који је то ауто бољи од Москвича?“

Главни јунак филма, посматрајући ствари идеолошким очима, јасно зна и види да је Москвич најбољи ауто на свету. Није битно што објективно то није истина, ни онда ни сада. Истина је да када ствари гледате идеолошким очима, онда идеолошка истина увек јесте изнад објективних чињеница.

Москвич никада није био добар ауто, ни онда – ни сада. Идеологија је опасна ствар, зато јер лако завара наша чула, лако нас учини подложнима превари, обмањујући наша чула и нашу мисао. Чини оно што заиста бити не може…

Која је то боља икона Царства Божијег од Литургије? Литургије је икона Царства Божијег – the best of. Када то чујемо данас, звучи идеолошки обојено и нереално, баш као и изјава главног јунака „Балканског шпијуна“ који каже „који је то ауто бољи од Москвича“. Само, постоји велика разлика. Док се јунаку „Балканског шпијуна“ смејемо када он говори о Москвичу као најбољем ауту, дотле се онима који говоре о Литургији као најбољој икони (слици) Царства Божијег дивимо на неки начин.

Зашто се смејемо главном јунаку, Илији Чворовићу? Зашто је смешна његова изјава?

Смешна је, пре свега, јер сви знају и тада и сада, да Москвич није најбољи ауто, готово нити по једном критеријуму. Смејемо се јер смо свесни самообмане друга Илије, самообмане која јуриша на нашу здраву памет.

Која је то боља икона Царства Божијег од Литургије?

„Литургија је најбоља (par excellence) икона Царства Божијег“ – арогантна изјава, неодговорна изјава, у нашој свакодневици?! Али нико јој се не смеје?! И још тужније, ако Литургија уистину и јесте најбољи израз Царства, онда се питамо са разлогом какво је то Царство?! Какав је то Бог? Каква је то нада за будућност?!

Најбоља икона Царства Божијег? Пола времена на тој Литургији, не разумемо ништа, јер се мрмља нешто на језику који нико од нас не разуме. Преко сат времена стојимо на тој Литургији, и док нам се кичма и ноге савијају под теретом тог притиска, ми мислимо о Икони Царства Божијег?

Затим долази беседа, ако је уопште и има. Ако је има, онда је то већински моралистичка беседа, тако глува и слепа на живот који ми живимо. Ако је има, онда је то већински аутистична реч, реч која се не тиче никога, чак ни оних који је изговарају! Замислите Царство Божије, Царство у којем Христос држи нама беседу о нечему што нема везе са нашим животом, што се не тиче нашег живота и што се не тиче живота уопште? Јадно ли је то Царство, а јаднији смо и ми са њим таквим!

На крају, долази и фамозно причешће. Прилаз до њега испуњен је трњем, оштрим и прекорним погледима, пропитивањем. "Јеси се исповедио, јеси ли постио, обриши уста, јеси јео, пио или пушио..." По степену непријатности, човек не зна да ли приступа царинарници, полицајцима или Христу?! Код Исуса, причестили су се сви, сви апостоли коју су га само пар сати касније издали и одрекли га се. Ваљда Христу то није било важно, па је желео личним примером да покаже да ни они који га воде на крст нису заслужили да се не причесте, они који воде Сина Божијег на смрт – налазе љубав да се причесте.

Јер Христос са њима дели баш тај тренутак живота, а не неки други живот - прошли или будући. И у том тренутку, Он их воли, а они желе да буду са Њим. Ту љубав, сигурно пак неће наћи они свештеници који ће истјазавати верне да ли су постили на води или пак којој другој текућини. Вода или уље, текућина која утиче на свезу са Христом – једна привлачи, а друга одвлачи од Њега. Христос, вероватно ни сам није био свестан овога, али смо ми ту да Га научимо - да схвати да подлеже неумољивим законима физике и густине течности.

Њему самом, није било важно то, ни много више од тога… нама су пак важни детаљи, посебно ако су безначајнији. Што су детаљи безначајнији, то су заправо важнији. И то је најбоља икона Царства Божијег? Не дај Боже да је Литургија, оваква каквом смо је сада изградили, заиста икона Царства, Господе помилуј нас. То би била највећа антиреклама за то Царство.

Која је то боља икона Царства Божијег од Литургије?

Могуће је да би пост могао бити препрека за причешће у некој бајковитој држави у којој су сви проблеми решени, у држави бајке која већ својим односом личи на оно чему нас Христос учи. Па утолико што су сви проблеми решени, једино што је преостало јесте да пребројавамо калорије које смо унели у име Христово. Али у земљи Србији, држави у којој смеће лежи бачено по сваком путу, сваком пољу, сваком парку, свакој површини… Овде је мода мрзети и гадити се над својом отаџбином, кроз бацање смећа. Можда би било лепо подсетити да свако бачено смеће, јесте смеће на гробу оних који су живот дали да ово мало простора имамо, мало простора у којем говоримо једним језиком, у којем наша култура још има прилику да расте и узраста. Ваљда је све ово изграђено на мисији несебичних давалаца живота, да би је данас себични одвели у тихо самоубиство. Можда би та лекција била добра и за наше Литургије данас, пост пречесто није ништа друго него израз себичности – онога на чему ова земља и ови људи, и ниједна земља и ниједан народ не могу бити изграђени – али Литургија може!? Наша небрига за све око нас, доживљава преображење кроз унос хране на води - и све је решено. Дивне ли тајне!

Нашем аутизму данас би помогло да Литургија буде најбоља Икона Царства Божијег, икона Царства у смислу одговорности коју нуди за нас данас – за нашу земљу и наш свет. Не за неки умишљени православни народ и неку умишљену православну Србију… Довољно смо умишљени и без тога.

Не може се причестити онај који је себичан, онај који је гадљив према жртвама које су дале живот да ми будемо са потенцијалом да градимо даље. Не може се причестити онај који загађује, који паркира по тротоарима, онај који пријављује да му сметају мала деца (јер не трпи жртву да их слуша, а не дај Боже још да их подиже), онај који мисли да је само он битан и важан, онај бахати који мисли да знак за једносмерну улицу важи за неког другог, онај који мисли да је његов ауто превише заслужан и чист, па опушак мора да баца на улицу, а не у пепељару свог четвороточкаша, јер је ваљда и његов ауто вреднији од Србије и његових ближњих… па таман да пости само на води до краја живота.

У оваквим случајевима, пост је посве небитан, јер је он за себичне само продужетак њихове ароганције. Литургија не може бити најбоља Икона ничега, сем пакла, уколико не отвори очи за ово што живимо свакодневно, макар на нивоу оних 1% који је посећују. И замолио бих да могу све вернике, "престаните да будете бахати, па онда не морате ни да постите до краја живота!" Више ћемо користити имати сви ми од тога, него од његове себичне бриге коју храну уноси у тањир." Чему смисао поста, када остајемо арогантни и некултивисани? Чему смисао посног тањира у земљи Србији?

Која је то боља икона Царства Божијег од Литургије?

Ко није гледао, нека погледа филм „Балкански шпијун“ који сведочи о неком прошлом и сваком будућем времену на простору на којем живимо. И док се смејемо другу Илији Чворовићу, смејемо ли се себи? Или остајемо у нашим идеолошким наочарима ушушкани да се радујемо себичном открићу, које нико други не може да види, како Литургија заиста јесте најбоља икона Царства. Неког Царства сигурно јесте, али се надам да то за сада није Царство Божије.

Која је то боља икона Царства Божијег од Литургије? Илити, „који је то ауто бољи од Москвича?“

#Литургија #причешће #Царство #Христос