Паралелни универзуми: допринос разумевању Цркве некад (1991-2000)

Деманти текста „Паралелни универзуми или допринос студентских протеста савременој науци“ који је објављен на званичном сајту Српске Православне Цркве, представља један невешт покушај да се прикрије истина и право стање у врху наше Цркве. Нажалост, као да појединци који „бране“ Цркву на овакав или сличан начин, не воле ни саму Цркву за коју се наводно залажу, па сада покушавају манипулисањем и скривањем чињеница да укаљају чак и свети лик патријарха Павла.

1991

Питам се, колико је тешко да једном неко само иступи и каже: „Опростите, погрешили смо“. Сведоци смо да се у јавност пушта видео снимак на којем патријарх Павле позива студенте да се „у миру разиђу“. Овим примером се покушава релативизовати садашње несналажење и ћутање наше црквене јерархије – јер ако се патр. Павле није снашао, онда сви имају право да се не снађу. Снимак који се шири, представља историјско сведочанство догађаја, студентских протеста, 11.3.1991. године – у једној тескобној и ровитој/рањеној/ земљи. Када се погледа снимак, постаје одмах јасно неколико ствари које указују на непримереност овакве одбране понашања садашње јерархије, а као основно и најважније јесте управо то да је патријарх Павле имао храброст да лично дође међу студенте и без једа и љутње истрпи звиждуке.

Наредног дана, 12.3.1991. године, Атанасије Јевтић, у то време декан Православног богословског факултета у Београду, дошао је међу студенте и јавно пренео извињење српског патријарха. Патријарха су тада аплаузима поздравили студенти – опростили су му јер је умео да каже „опростите“, и то извињење патријарх Павле никада није имао потребу да демантује.

1992

Али, хајдемо даље, у нашем историјском прегледу деловања Цркве у периоду 1991-2000. Већ следеће године (1992), Патријарх допушта и даје свој благослов владици Атанасију за просветитељски интервју, интервју који је тада био светлост у политичком и медијском мраку Србије, на СТУДИЈУ Б 1992. године. Тешко је данас многима да разумеју све ово, јер се тада благослов није тумачио као „наређење, наредба, казна, претња“, него сасвим другом речју „делај“ – делај! Делај за добро Цркве!

Али ту се не зауставља деловање Цркве и њен осећај за време у којем живи, за судбину своје земље и народа. У том смислу, морамо споменути „Меморандум СПЦ“ из 1992. године, који је био по свему црквени документ, који је пак истовремено био и политички, али не и политикантски. Тако у Меморандуму јасно стоји:

„Подсећамо власти, посебно у Србији, да ничија столица није важнија од судбине и слободе целог народа и да нико нема монопол над народом и будућношћу наше деце“. Такође, разумевајући да избори нису слободни и да не дозвољавају уистину демократско учешће народа у њима, Црква позива: „Са жаљењем констатујемо да партије на власти у Србији и Црној Гори, наслеђујући структуре и органе, средства и начела послератног комунистичког система, ни данас не омогућују равноправни демократски дијалог у друштву, нити поделу одговорности и сарадњу са свима осталима… Српска црква (се) отворено ограђује и дистанцира од ове и овакве власти и њених носилаца… и од припреманих избора, који не уливају поверење како својој исхитреношћу тако и начином на који се припремају“. Црква осећа да демократски избори не могу да постоје, уколико не постоји макар минимум слободе, без уцена и претњи. На крају се у „Меморандуму СПЦ“ позива на: „стварање владе народног поверења, националног јединства и свенародног спаса.  

Меморандум СПЦ из 1992. године јесте величанствен доказ политичког деловања Цркве у процесу демократизације нашег друштва. После „Меморандума“ неће више бити готово ни једног саопштења СПЦ, а да то неће бити критика власти, све до промена 2000. године.

1995/96

Мноштво је примера  из периода током ког је патријарх Павле био на трону Српске Цркве, а који указују на његов осећај за правду и истину. Као пример нам може послужити ванредно заседање Синода СПЦ крајем 1995. године, где је опет послата порука властима да „не увећавају јад и невољу својом ароганцијом и самохвалисавошћу“. И наредне године Сабор СПЦ не мирује, него издаје саопштење и упозорава на „повампирења старих тоталитарних метода у нашем друштву и тиме гушење заметака демократије и слободе код нас“.

1996/97

Током студентских протеста 1996/97 године, патријарх Павле се већ после месец дана протеста недвосмислено изјаснио у свом обраћању студентима:

„Обраћам се вама, студентима Београдског универзитета, који ево већ месец дана изражавате своје осећање истине, правде и демократског поштовања слободно изражене воље народа, што је увек племенита особина младости. Но, добро, је што ту своју приврженост узвишеним идеалима ви изражавате на миран, достојанствен, начин, што није увек особина младости у приликама кад изађе да их заједнички искаже и покаже. Тежина несрећа које су снашле наш народ у току грађанског рата, таква је и толика да је притисла све, и вашу младост побудила да се замислите о питању циља живота, смисла страдања и става да ли је друго поступати као човек, а друго као нечовек. Овакав ваш став, еванђелски и људски, Српска православна црква поздравља и благосиља. Моли се Богу за његову помоћ, да у интересу правде, спасења народа, његове слободе и угледа, знате и можете увек, и сада и у будућности која је пред нама, уздићи се изнад свега од тога и нижег и мање важног, поготово нечовечног“.

Он се затим и лично обраћа студентима, опет не у форми писма, него јавно (20. јануара 1997. године), на импровизованој бини у Коларчевој улици:

„Ваше осећање истине и правде и демократског поштовања слободно изражене воље народа, на миран начин, достојан вас и ваших и наших предака, јер нисте овде ни за овог, ни за оног, нити против онога, нити онога, него за оно што је увек било свето и народу нашем и цркви нашој. Молимо се Богу сви да буде с нама, и ми с њим, и сада и увек и он и Свети Сава и сви свети рода нашега. Бог вас благословио, свако добро“.

У јануару 1997. године, Саопштење СПЦ, потписано од стране 35 епископа, прочитано је у Београду пред 30.000 демонстраната. У њему се јасно и директно оптужује председник Слободан Милошевић – за „гушење политичких и верских слобода“ у циљу останка на власти. Посебно је наглашено да Црква „оштро осуђује фалсификовање гласова, гушење политичких и верских слобода, а нарочито пребијање људи на улицама“. На дан Светог Саве, 27. јануара 1997. године у Београду, заједно са 250.000 људи, појавио се патријарх Павле и предводио поворку непрегледне масе људи, чиме је „пробио“ полицијски кордон и блокаду подржавајући протесте студената. Недуго затим, под притиском и других политичких фактора, председник Милошевић је признао крађу власти и наставио да влада.

1999

После НАТО агресије на нашу земљу, СПЦ је, након саветовања епископа одржаног 10. августа 1999. године, упутила Апел државним властима, позивајући на смену председника Милошевића:

„У духу те одговорности, прво, апелујемо и очекујемо од садашњег председника СРЈ и Републике Србије да уколико заиста не желе да свој народ и своју државу претворе у сопствене таоце, водећи их у сигурну пропаст, да што пре омогуће другим људима како би преузели кормило државе и извели народ из ћорсокака у који је доведен“.

И овде је јасно да, онда када власт изгуби легитимитет, неопходно је учешће свих оних који су заинтересовани за политичку судбину земље. Другим речима, како је демократски систем деградиран до потпуне неупотребљивости, демократију је неопходно градити од дна, то јест кроз непосредну комуникацију заинтересованих грађана. Уз све своје несавршености и ризике, једино такав начин организовања нам пружа могућност за заједничко деловање. Ко није данас у стању да то разуме, онда очигледно не уме да чита и види „знаке времена“.    

2000

На крају, значајно је подсетити да после дешавања 5. октобра 2000. године, и смене режима Слободана Милошевића са власти, Црква издаје званично саопштење након заседања Синода (1–3. новембра 2000. године), у којем су епископи Цркве: „Благодарни Богу што се – први пут после 60 година – састају у слободној Отаџбини...“.

Овај кратки текст може да служи на част свакоме ко воли своју Цркву, али и на срамоту онима који данас покушавају да окаљају лик и дело патријарха Павла – само да би оправдали себе и своје несналажење, јер не знају и не умеју, или не желе, да виде где треба да буду.

На крају, не видим ништа примереније, него овај текст завршити једном опоменом, коју је Црква упутила са свог ванредног заседања у Бањалуци, крајем 1994. године, прозивајући власти да је крајње време за „престати служити се народом и почети служити народу“. Разумеју ли ову поруку и они који мисле да могу без одговорности да „бране“ нашу Цркву, истовремено је понижавајући?