.jpg)
„Ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан.“
Орос вере седмог васељенског сабора у Никеји.
Онај дакле ко се клања икони, исказује дужно поштовање личности која је на њој насликана. Само таквом једном дефиницијом, Орос је покушавао да спасе иконе у Цркви од било какве форме паганизма. Свако поштовање икона, у смислу поштовања материјала саме иконе по себи, није ништа друго него игнорисање личности светитеља и поштовање мртве материје. Таквим чином већ смо дубоко загазили у нешто што више нема везе са хришћанством. Ово је питање над којим бисмо могли да се замислимо, када говоримо о било ком светитељу који се прославља у нашем народу. Кога ми славимо заправо? Светитеља као икону или као личност? Кога поштујемо? Само икону светитеља или његову личност кроз ту икону?
Сада у сусрет прославе Светог Саве, узећемо управо овог светитеља за пример. Данас олако говоримо о томе како смо ми „светосавски народ“ и „светосавска црква.“ Међутим, шта то значи бити „светосавска“ Црква? Да ли то значи бригу за нацију? Бригу за просвећење? Бригу за Цркву? Или можда све заједно напред наведено?! Није неопходно да одвајамо нацију и просвећење, те стога можемо рећи да је данас бити „светосавска“ Црква пре свега позив и брига за просвећење народа, просвећење и образовање. Просвећени појединци, оплемењени и култивисани изграђују и заједницу која „иконизује“ Цркву Божију. Чини се да је то главна и основна суштина „светосавског“ бића Цркве!
Свети Сава током свог живота улаже највише напора у просвећење, скидање мрака незнања, просвету, науку. Исто тако, оснивањем болница поред манастира он се бори и за нешто више – квалитет живота. Другим речима, није довољно само постојати, потребно је и живети као људско биће, на једном вишем нивоу од пуке егзистенције. Вероватно је могао и Свети Сава да убеђује људе око себе како је брига за квалитет живота небитна, јер ето Бог нам је обећао живот после смрти. Борбу за православље Свети Сава води кроз историјска прегнућа ослобођење човека од живота на који је осуђен – живота који се своди на преживљавање.
„За Православну Цркву способност за научно истраживање света представља дар који је човеку дат од Бога.“ Ово је цитат из документа „Мисија Православне Цркве у савременом свету“ са Светог и Великог Сабора на Криту 2016. године. Документ који су потписали сви присутни представници Православних. У самој Поруци Светог и Великог Сабора Православне Цркве каже се, „Православна Црква избегава туторство над научним истраживањем и не заузима став по сваком научном питању. Она благодари Богу што научницима даје благодатни дар да откривају непознате стране Божје творевине…“ Могли бисмо рећи и да је став Сабора на Криту био донекле „светосавски“, јер ослобађа и саму науку да служи просветљењу човеку. Став српског патријарха, који је потписао овај документ, није ништа мање него светосавски у својој суштини. Међутим, шта би то конкретно значило за нас данас? Шта би конкретно значило славити личност Светог Саве кроз његову икону?
За нашу Цркву то би значило да се са највећом пажњом брине о образовању, јер је то будућност. То би значило да се посебна брига и старање указују Верској настави која има могућност да допире до највећег броја деце. Даље, то би значило да се у богословије улаже труд како би оне постале елитне средње школе, а о факултету би се са сваким старањем водило рачуна да одржава свој квалитет кроз вредновање знања и компетенција. У свим порама црквеног живота, компетенција би била пресудни моменат који би био вреднован, а не моћ или послушност.
Како је могуће бити „светосавска“ Црква, уколико знамо да је предуслов за образовање и просвећење слобода. Слобода је предуслов за било какав дијалог, а дијалог основа у решавању проблема и изазова пред којима се налази СПЦ и њена просвета. Без слободе, дијалог и просвете да ли нам је ишта остало од „светосавља“? Можда је прослава Светог Саве и питање и инспирација, позив и размишљање. Кога ми славимо заправо? Коме се ми клањамо? Да ли се клањамо личности светитеља или само лепој икони на дрвету? Да ли било ког светитеља поштујемо кроз икону као личност и самим тим покушавамо да га следујемо или поштујемо само икону као материју? Нажалост, питања воде ка све јаснијем и опаснијем разликовању које у својој коначници поставља само једно разликовање: да ли смо православци или пагани? А за нас, остаје питање и данас: „Кога ми славимо?“
Уколико пак неко очекује конкретне одговоре овим промишљањем, биће дубоко разочаран. Прецизне одговоре, добити неће. Али верујем да ће макар многи бити инспирисани, јасним идејама које су овде започете. Јер ипак, свако од нас није у стању да одлучује или да има одговорност на исти начин на који је имају главна црквена тела која брину о просвети. Стога, није тешко закључити да нама непријатељи нису потребни, макар док нам се на челу просветних институција налазе послушни, а не образовани и компетентни.
„Уколико је твој план за једну годину, засадите рижу.
Уколико је твој план за 10 година, засади дрвеће.
Уколико је твој план за 100 година – образуј децу!“
Конфучије
„Векови су прохујали и многи ће јоште проћи…“