Тешка ноћ запаљених ломача...

Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве: https://spc.rs/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%BD%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D1%81-%D0%BC%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%99/

Прочитавши текст проф. Милошевића, не један, него два (да не заборавимо и текст о пливању за „ватерполо лопту“) човек остаје затечен и запитан. Откуда толика потреба да се целокупан живот унутар Цркве редукује, „очисти“, „обогаљи“, „претресе“, како би се дошло до неке „чисте вере“, која је света, изворна и савршена, само са једном маном, она је без човека! Уважени Професор већ у уводу саопштава да је бадњак претежнији од причешћа у садашњој пракси, тј. његовим речима, „мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се), остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.“ Већ оваква језичка конструкција показује суштинску небригу за оне којима је упућена. Нити се поставља питање да ли можда тако мало учешће верника у „мистагошком учешћу“ није у вези са употребом језика који нико више не разуме. Додуше, није ни битно да се разуме, изгледа, битно је изрећи „мантру“ која нас онда оправдава да кажемо било шта. Као што је верницима приликом паљења бадњака најважније да баце свој бадњак у ватру и тиме мисле да су све завршили са прославом Божића, тако и теолог чим уметне термине „причешће“, „мистагошко учешће“, „евхаристија“ или пар речи на грчком алфабету са исправним акцентом… мисли да је са тим све рекао и да је остатак текста небитан – па ни то да ли има кохерентну аргументацију. Па да кренемо:

Проф. Милошевић: Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића?

Већ на овом примеру видимо као да је рад склапан у више етапа, те нема довољно разрађену унутрашњу логику. На почетку нам се саопштава да је погрешна заправо било која симболика у вези са бадњаком, а на крају истог текста нам се даје линк за видео који би требало да нам осветли како се празник исправно слави. У том видеу, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) каже да је бадњак симбол Христа. Да ли је аутор погледао видео који је препоручио, а који противуречи његовим увидима већ на самом почетку?

Проф. Милошевић: Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима.

Није јасно, како аутор мисли да сачува овај обичај паљења, за који каже да је вероватно древан („Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај“). Дакле, предлог може бити да људи пале бадњак по кућама и становима? Чини се да је управо овакав приступ проблему само доказ једног „мазохистичког“ аутошовинизма, тј. вере да све што има неке назнаке сопственог производа мора по себи бити лоше, док је тамо негде (како се километри нижу) све боље и лепше. Бити националиста за оне и неке друге је у реду, али истовремено уколико се похвално каже нешто о сопственом наслеђу или покуша измена и адаптација, онда је то погрешно и потребно је потпуно уништити. Паљење бадњака унутар црквених порти напротив представља Цркву која није аутистична и која није желела остати изолована, нити бесмислена. Она је крајем 80их разумела да већина становништва живи у граду, а не више на селу, какав је случај био на почетку 20ог века. У том смислу је прилагодила обичај, чувајући све његове главне одлике, успевајући при томе не само да призове народ при цркви, него и да га задржи већ више од три деценије, са могућношћу да том народу даље пастирски приступа. Сачувати обичај паљења бадњака у тренутку када је већина становништва настањена у градовима, нашла је свој израз у црквеној порти. То је свакако доказ домишљатог превода једног обичаја из села у град. Данас се управо то одбијање Цркве да буде аутистична у своје време, критикује, у име аутизма и игнорисања било чега што је у вези са „народом Божијим“, али и контекстом у којем Црква унутар њега ствара своју динамику живота.

Аутор, показује извесно свесно игнорисање чињеница, посебно онда када тумачи канон (Труло 65.) који нити има везе, нити се може повезати са „паљењем бадњака.“ Канон говори о идеолошком проблему паганства, а не обичају по себи (његовом перформансу). Да је заиста тако како нам саопштава уважени проф. Милошевић, да ли би онда уистину и један обичај опстао данас, јер су обичаји без обзира на то што су могли имати паганско порекло, добијали своје усмерење и идејни смисао у хришћанству. Зар је потребно подсећати да су свеће, иконе, тамјан и још милион других ствари без којих није могуће данас ни замислити богослужење – заправо паганског порекла, али да их је Црква преобразила.

Уосталом, ако ћемо већ о канонима, Четврти Васељенски сабор (IV, 17) дефинише да обичај постаје важећи и добија своје постојање онда када је практикован тридесет година. Стога, за нас данас и не треба да буде проблем у томе како нешто поништити, него бити у непрестаној динамици преобликовања, како би боље служила Цркви, самим тим и народу Божијем који чини Њене удове. Управо је то била снага Цркве, да усвоји и преобликује све аспекте људског живота. Данашњи страх пред обичајима, који се одмах карактеришу као „пагански“ те самим тим се морају уклонити, представља нешто много страшније, а то је слика једне импотентне Цркве, јер се не верује у Њу да је води и у њој дела Дух Свети. Не веровати у Цркву могуће је само онда када идентификујемо себе са Њом, када одбацимо народ као њене удове, а своје слабости и несналажења у животу идентификујемо са самом Црквом.

Уосталом, опчињеност ватром имала је великог смисла, а можда га има и више данас. Ватра је омогућила људима да више не једу сирову храну, да скрате време варења и тиме отворе могућности да човек може да мисли, рационализује и изграђује се све више као људско биће. Ватра је она граница која је омогућавала да човек из пуке борбе за свакодневну егзистенцију, постаје све више мислеће биће. Данас знамо, да колико год нам били чудни и неразумљиви, пагански обичаји су имали унутрашњу логику, рационалност. Плашим се да то није могуће рећи и за овај текст.

И завршавајући овај текст, желео бих да подсетим на Божије присуство и сусрет са Мојсијем у "купини која огњем гори а не сагоријева." Приликом добијања заповести, гора Синајска се димила, "јер сиђе на њу Господ у огњу; и дим се из ње подизаше као дим из пећи, и сва се гора тресијаше веома." Указујући да је пророк Илија истинити пророк, Бог огњем спаљује олтар. Соломону се Господ такође јавља као ватра са неба...

Завршавам ово мало размишљање речима о. Александра Шмемана: „Варварин ништа не преокреће, он, напросто негира, уништава и разара. Заузимајући према „савремености“ став голог порицања, православље чини исто што и варварин, све више и више негирајући и одбацујући нешто што, напросто, не разуме, за шта га је „баш брига.“