Pruvo de fiasko

Када будем уништен и згажен, прегажен – сломљен до непрепознавања, каква се то љубав од мене може очекивати за свет у којем сам?

Када будем уништен и згажен, прегажен – сломљен до непрепознавања, ко може очекивати топлу реч од мене или утеху? Чију ћу реч умети да примим као мир и спокој?

Када будем уништен и згажен, прегажен – сломљен до непрепознавања, доведен у ропство својих сопствених остварених страхова, какво ћу лице носити са собом?

Када будем уништен и згажен, прегажен – сломљен до непрепознавања, моја воља више неће бити ни битна ни важна, а моје руке… какав ћу загрљај дати?

Када будем уништен и згажен, прегажен – сломљен до непрепознавања, моје тело остаће да чека без наде своје сопствено васкрсење које нема намеру да дође, какву ћу веру сведочити?

Када будем уништен и згажен, прегажен – сломљен до непрепознавања, а ти ме онда пусти Боже и не очекуј више ништа од мене, јер мене какав сам био, више ионако ни нема.