.jpg)
„Волети је давати оно што се нема“
Лакан
Рађа се нова љубав, њено сасвим ново и друкчије разумевање. Док је у хришћанству љубав кроз Христову личност постала ствар егзистенцијалног односа, па и самог спасења, дотле ће временом историјско хришћанство све више наглашавати љубав као жртву и патњу. Величина љубави све чешће биће мерена степеном страдања. На овом путу, као да се појам љубави у својој пуноћи временом скидао и уклањао са себе одећу која га је красила. Чини се да је историјско хришћанство скинуло са њега ореол егзистенцијалног односа, доприносећи да он сам осиромаши сведен само на жртву и патњу. Истовремено, тако сведен, појам љубави постаје утеха за већину верујућих који су живот све теже разумевали, али и подносили у свакодневном искуству напоре и патње. Па ипак, иако овако осиромашена, љубав је макар пружала егзистенцијалну утеху напаћеном свету.
У данашње време, као да се љубави свлачи још једна хаљина којом је била тако свечано огрнута, а она тако остаје сиромашна сводећи се само на емоцију и искључиво ужитак. Управо инсистирање на уживању, видећемо да парадоксално доводи човека у позицију негирања сопственог бића. Уживање постаје главни покретач наше жеље да усавршимо наша тела, да их учинимо лепшим, узбудљивијим, еротски привлачнијим, извору задовољства. У складу са овим, кроз виртуелни свет васкрсава један нови човек, кроз фотошоп се рађа једно савршено тело, док пластичне операције чине да сви можемо бити лепи и пропорционални – иако диспропорција није више мана, јер свет верује да она води већем уживању: претерано велике груди (неки би саркастично рекли да не постоји ствар као што су превелике груди), огромне усне, задњица…
У свом путопису кроз САД Тувиа Тененбом каже да су Европа и САД развили сасвим опречне слике о Христу и његовој жртви. Када је посетио једну хришћанску заједницу у Канзасу, написао је „Они су толико срећни што је Христос умро на крсту! Он је то учинио за њих, јер их воли. И они воле да буду вољени.“ Истовремено, закључује после тог утиска: „Овде је сама срж Америчког хришћанства: забава и супер-нарцисизам. У старом хришћанству европског модела, прича о Исусу је трагична прича о Божијој смрти на крсту – као и свака добра стара европска опера. Али не и за ове Американце. За њих је прича о Исусу, прича са хепиендом. Он је умро за мене! Он ме воли! Живот је добар.“
Изгледа да су нарцисоидна и пријатна осећања као оно што се очекује од вере заправо пожељне последице. Суштинска револуција коју хришћанство доноси кроз проповедање љубави која пролази кроз друштвене баријере, остаје неразумљива. И свет и хришћани од љубави су направили заточеника, поданика затвореног у уверењу да мора непрестано доносити задовољство или пак да мора вечно бити слуга морала. Отуда данас рећи да је хришћанство проповед љубави није ништа друго него порука која се може сасвим различито читати. Уколико пођемо од појма љубави као слуге морала, то последично указује на саму природу хришћанства, као недомишљата религија која проповеда конзервативизам. Бити слуга морала, значи да љубав одржава постојећи систем, без жеље да мења старе матрице, али још и горе, без обзира и бриге за саму људску судбину која се често не може ограничити тим истим моралом – о чему сведоче толике биографије светитеља. Ако је пак љубав само задовољство, онда је хришћанство само једна од религија које на тржишту морају пружити увек нешто ново, забавно, боље, занимљивије – другим речима, бити in.
Ако смо за тренутак покушали да појаснимо колико је тешко говорити о љубави и разумети макар делимично овај појам, онда ова кратка размишљања о цркви могу да се преточе у предлог. За почетак, суспендујмо у Цркви претерану употребу речи „љубав“. Изгледа да не само што тај појам очигледно има доста растегљиво тумачење, него га и претераним понављањем доводимо у позицију да девалвирамо његов смисао, а следствено томе и саму идеју хришћанства чинимо нејасном. Смањење употребе појма љубави, може бити праћено опрезнијим говором о њој, са више понизности и снисхођења. Показана брига за Цркву као институцију, хришћанство уопштено, али и појединца који се копрца под теретом изазова који се на њега товаре било би много смисленија алтернатива, него арогантно понављање: љубав, љубав, љубав...
Уосталом, може се неком учинити, можда и са правом, да ми и помињемо љубав толико јер је најмање имамо у искуству нашег црквеног живота. Реални живот љубави у Цркви, често бива заклоњен и говором о вери у чије име се све жртвује. Много пута смо могли чути да смо ми истинска Црква јер имамо веру предату од апостола, па се под тим обично подразумева верска доктрина. Много важније питање је, имамо ли живу љубав која произилази из наше вере?
Колико смо раније били изопштени из друштва, данас смо па опет под непрестаном лупом медијске пажње. Глад медија за скандалима унутар Цркве почиње да доводи у питање темеље црквене заједнице за сваког појединца који је у њој, или жели постати део ње. Да ли ће Христос када поново дође наћи више вере и љубави у Цркви или нпр. у једном кафићу, тржном центру, продавници, болници? На изглед смешно питање, али одговор неће бити тако смешан – узимајући у обзир све институционалне проблеме са којима се данас суочавамо. Последњи сукоби међу нашим епископима, који су испливали јавно, показују само са колико нетактичности, злобе, сујете, али и недостатка кућног васпитања епископат води своје међусобне борбе – спреман да у име њих жртвује и саму Цркву којом се само заклања као ауторитетом. Чему онда други у тој заједници да се надају и чему да сведоче?
Љубав остаје игра која се пребацује са једног значења на друго, за једне је час жртва, за друге морал, а треће пак само задовољство. У Цркви смо за сада искусили и прво и друго, јер само тако схваћена љубав може да оправда овакве сукобе и кршења елементарног поштовања другог човека, његове слободе, живота и избора. Радост и задовољство остају на маргинама њеног схватања, као забрањени плод неког новог врта. На крају, једно је сигурно: о љубави је извесно боље ћутати, ослушкивати је и живети. Радост, задовољство, жртва и још много тога приде - осетиће се и сȃмо за себе посведочити шта љубав јесте, и без да кажемо реч…
„А прије свега имајте истрајну љубав међу собом; јер љубав покрива мноштво гријехова“
(1Петр 4, 8)