Изгубљени у преводу

Тестамент уклете шуме

„Љубав је савршено нејака, јер је одустала од сваке агресије. Љубав је потпуно неосвојива, јер је највећа моћ бивства.“ Бела Хамваш овако говори о љубави, не без разлога. Своје промишљање о њој он смешта у јеванђеље. Христос се рађа и нуди себе као Спаситеља онима који желе да га прате и да буду део Њега, поштује људску вољу и жељу, без насиља и наметања. Богородица не рађа Христа по аутоматизму, него и она води дијалог. Анђео чека њен одговор, без присиле и наметања. И она одговора анђелу, жели да јој буде по речи његовој. Дакле, Бог не пркоси њеној вољи нити било кога од нас. Укидање наше воље, није ништа друго него укидање нас самих, наше аутентичне егзистенције. Јеванђеље сведочи да Бог не жели Марију као алат Његове воље, алатку биологије, тј. рађања. Он је тај који се консултује са њом и иницира разговор, а она је та која прихвата улогу. Христос се рађа без наметања, у сагласју воље Бога и човека. Изгледа да само у сагласју воље и биологија бива унесена у простор заједничке изградње љубави. На крају, Христос се рађа ван града, ненаметљиво и позива на љубав, не да овлада човеком него да га ослободи. Волећи човека, даје му прилику и чека да он буде оно што може бити – Христос даје прилику да човек откључа себе у пуном капацитету, спасење му се не даје као насиље.

Некада у животу морамо бити окрутни, како бисмо сачували себе. Иначе, у опасности смо да не постојимо аутентично, а то је онда само окрутност према себи (суштински и другима). Али ако толико не волите себе, како ћете онда волети друге?! Уколико угасите своје жеље и своју вољу, како мислите да обогатите друге својим присуством? Како други мисле да буду обогаћени оним што они нису, уколико само желе да сломе вољу другог и претворе га у свој сопствени продужетак?! Зар онда није и сам појам љубави трагично постао своја сопствена негација, уместо „Љуби другог као самог себе,“ на крају се претвара у „љуби само оног другог који мора да постане ти.“ Али то више и није љубав, него само испразна себичност – изграђена на јакој вољи и челичној жељи у тиранији патетике.

*

Љубав која подразумева осећај слободе, јесте она која нас ослобађа од природних ограничења, страха, биологије и друштвене спутаности (вертикална љубав). Па који је то моменат или тренутак апсолутног поверења који нас одржава да живимо кроз живот и гурамо даље, као одбљесак савршенства љубави? Који је то моменат који нам даје веру да одбљесак може бити нешто друго и нешто више?! У нашим животима, љубав тешко да може бити трајна категорија у свом савршенству, тек можда одбљесак идеалног у мрвицама.

Тај бљесак идеалног јесте без спутаности, уцене или деспотизма, јер друкчије не може бити. У сједињењу двоје људи све границе падају, а управо овај осећај и дах раја нас уверава да можда постоји и нешто више и дуже од тога – Царство Божије као испуњење савршене љубави која не тежи корисности по себи. Супротно томе, сједињење које се завршава у негацији другог и његовом поништењу, или пак робује биологији као брисању другог – остаје супротност љубави и тежи да не стремимо Царству Божијем, исказујући наше сопствено уверење да љубави заправо и нема (хоризонтална љубав). Предивно искуство стапања два људска бића, као могућност која може постојати између људи, уверава нас или разуверава у постојање и самог Бога као љубави.

Али изгубљеност у преводу настаје управо ту, у борби између стапања које је виђено као биологија (хоризонтално) и стапања које је виђено као слобода, па и слобода од саме биолошке условљености (вертикално). У одсуству љубави, ово прво се завршава трагичном ограниченошћу која потврђује нашу природну наду у вечно постојање кроз потомство. У таквом настројењу, вечни живот који Христос нуди је беспотребан, јер је вечност обезбеђена генима и простом репродукцијом. Изгледа да само у сагласју воље и биологија бива унесена у простор заједничке изградње љубави. Стапање без емоција и поштовања оног другог, само је цинични израз према животу и следствено томе, негација и саме потребе за Царством Божијим. У трагању правимо грешке, и разочаравамо се у постојање наде да љубав, макар и као одбљесак може постојати. То није само разочарање у емотивном смислу, то је више егзистенцијална издаја.

Људско сједињење тако има потенцијал додира неба, указивања прстом на могућност савршеног осећаја љубави – апсолутног поверења у предаји другом. Отеловљење љубави као да се најсавршеније и непогрешиво осећа у спајању два људска бића. Тако спајање постаје Божић, љубав постаје тело – лично тело. Али без љубави, спајање постаје цинизам према животу, ругање свом сопственом постојању. Од онога што поседује највећи могући потенцијал, сада исушено од сваког осећаја, убијамо оно могуће највредније. У тој и таквој сексуалности има и нечег суицидалног – поништавање самог себе. Баш као што и поништавање воље оног другог, у сексуалности, поприма чудовишне облике сопствене самоглорификације или пак осећаја поседовања. Тако се често чини да човекова тежња ка сједињењу није пуки природни нагон, чак и када тога људско биће тога није свесно, него покушај гледања у рај кроз затворена врата – никад довољно и никада јасно.

*

На крају пак, чудно је све то. Човек тежи стабилности, а онда када је задобије схвати да није срећан са њом. Постоји она статична извесност – тежња ка постојаношћу. Али постоји и она друга, која нас уверава да је све стабилно променљиво, и било и биће флуидно - то је најизвеснија извесност. Ми мислимо да тежимо статичној извесности, која нам се презриво кези и показује да је њена стабилност укидање човекове могућности да себе оствари у пуноћи. Оно што ми тражимо готово увек се претвара у "смрт". Тежимо браку, породици, послу.... а онда када то задобијемо, управо то задобијено постаје ковчег нашег постојања. Бог нас чини да смо живи, далеко од једноставних норми правила и морала. Зашто нам Он треба?! Треба нам да поред све несвесне и лажне тежње ка извесности, човек оствари себе кроз поремећај тог лажног мира. Али му је у томе потребан Бог, јер лудило које настаје из овог људског покрета постаје предмет осуде наше околине. Бог је ту као једини који има љубав да може опростити и амортизовати наше „искакање из шина“ које нас још увек чини живима...

*

Изгубљени у преводу, остајемо често странци, јер не разумемо језик љубави, који свако од нас различито чита и види. Сагласност воље, поштовање оног другог, слобода која нема граница и љубав која се не може насиљем изградити остаје само мртва идеја у нашој глави. Изгубљеност у преводу љубав почиње да чита као мржњу, а сумњу као презир. Човек је биће које пречесто у трагању за идеалом љубави на крају ипак изабере краћи пут, сигурнији. Извесна флуидност нас плаши толико да временом одлучимо да радије бирамо уверљиву статичност. Изгубљени у преводу конвертују могућу вертикалну љубав у хоризонталну, па тако и речи јеванђеља уместо: „Љуби другог као самог себе,“ постају: „љуби само оног другог, оног другог који мора да постане ти.“